Панчево мој град
Испред магистрата, једног касног сата,
кошава је листић жути дигла из ината.
Носила га вамо, носила га тамо,
видео је многе ствари помислите само.
Намигнуо Флоријану, ватрогасцу старом,
смерно цркви са два торња климнуо је главом.
Ишао на кеј, где је све ок.
Поздравио Тамиш реку и уснулу роду неку.
Видео је облаке како небо кроје.
Тихе куле светиље што на грбу стоје,
обданишта, школе поклон свима,
дат Вајфертову пивару и сунчани сат.
Па је у свом лету за тренутак застао:
– Боже, баш сам срећан што сам овде растао.
